Ustajem, oblačim nove farmerke, patike i duks, stavljam u džep svoju Nokiju N95, i odlazim u prodavnicu na Menhetnu, kupujem namirnice za kuću, kvalitetne, ne gledajući cene, odlazim na kasu gde mi ljubazna kasirka uz osmeh isporučuje račun, uz "Thank You, come again". Dolazim kući, uključujem klimu koja radi savršeno i održava temperaturu u sobi, za struju ne brinem, jer već sam se pretplatio za narednih 6 meseci koliko god da potrošim i to sa popustom pošto dosta trošim. Palim računar, i dok se podiže legalna Vista razmišljam da li da trknem da svoju 10Mbit konekciju zamenim sa 20Mbit koja je na popustu i koštaće me 19.99$ mesečno. Ha, vidi, već se podigao sistem... pa dobro nije ni čudo... dva procesora od po 3Ghz i 4GB RAM-a rade svoje. Odlazim na sajt svoje opštine, ukucavam podatke, i trošim 5 minuta na produženje lične karte i vozačke dozvole, rezervišem kartu za Havaje, prošle godine sam se baš dobro proveo tamo, a bliži se godišnji odmor, gledam šta ima od koncerata u planu za vikend, supruga i ja ih stalno koristimo za opuštanje... da vidimo... Rammstein, Metallica, Scorpions, Linkin park, R.E.M, U2, Enigma, Kraftwerk... ma, odlučiću kasnije... vreme je za doručak. Izlazim, palim svoju novu Tojotu koja će još malo biti otplaćena i odlazim u restoran...
Budim se... navlačim farmerke kupljene na popustu i godinu dana stare patike i duks, stavljam u džep Soni Erikson J220 i odlazim u lokalnu prodavnicu. Vidno neraspoložena i pomalo depresivna mlada prodavačica od 40 godina me namršteno pita "Šta hoćeš ?". Suzdržavajući se, odlazim do rafa sa hlebom, neko musavo ciganče pipa svaki koji stigne, valjda traži koji je najmekši, šta li. Čekam da se skloni, a onda zavlačim ruku i vadim jedan koji je bio ispod svih ostalih, jer taj ima najmanje šansi da je bio pipkan. Gledam cene, hmmm... da vidimo čajna 900 dindži, šunka 700 dindži... aha, posebna kobaja 250, uzeću sto grama. Odlazim na kasu da platim, a ista ona prodavačica kaže "E ne mogu se cimam da ti kucam račun, 100 dinara ti je to.". Dolazim kući, pokušavam da uključim klimu, ali kompresor ne može da startuje, što i nije čudno jer napon ne prelazi 170V, a i bolje, svakako sam već ušao u crvenu zonu gde je struja 10 puta skuplja nego u osnovnoj. Palim računar i dok se podiže krekovani XP razmišljam kako bi bilo lepo da se neko smiluje, i da mi omogući makar onaj najslabiji ADSL, pa nek je i po duplo većoj ceni. Sistem se još nije podigao, ali šta drugo očekivati od prastare mrcine koja radi na 1.7Ghz i 256MB RAM-a. Oldazim na sajt svoje opštine i jedva u šumi nalazim potrebne informacije, moram danas da produžim vozačku i ličnu kartu, pa barem pre nego što odem da vidim šta mi sve treba od papira da ne idem dva puta. Aha, treba krštenica, državljanstvo Srbije i Crne Gore... a ? What the f**k ? Pa naravno, ažururano 2005. godine, pa dobro malo toga može da se promeni za 2 godine, šta će neko da se cima da menja to. pa dobro, svakako sam znao da mi ne gine obilaženje barem tri ustanove na šta ću izgubiti ceo dan. Razgledam aranžmane, uskoro će godišnji... ova Bugarska mi deluje primamljivo, mada posle prošlogodišnjeg brčkanja u lavoru... i Ada Ciganlija mi dođe kao turistički centar sveta. Dok sam još ukonektovan, da vidim ima li šta interesantno od koncerata za vikend... Ceca, Jeca, Stoja, Luis, Mile Kitić... baš lep izbor, šteta samo što ih ne slušam... Ah, gle, Scorpions-i... al otkazano. Odlučujem u sekundi da vikend provedem kući. Ups, trebalo bi da se iskonektujem, već sam spucao 300 dingera za telefon. Vreme je za doručak. Izlazim, sedam u svog Opel Rekorda iz 78., koji je srećom kompletno otplaćen.. 500 evra, Miki limaru, na tri rate... i idem ka lokalnoj pekari koliko me noge nose. Da, noge, Opel ponovo nije upalio. Dok klopam užegli burek sa mesom koje nalazim u tragovima, prisećam se onog sna sa početka. To više nije samo san, niti podsvesna želja... to je opsesija. Pobeći odavde, živeti normalno od svog rada, imato dovoljno za pristojan život, godišnje odmore provoditi na čistim i egzotičnim plažama, videti sveta... To će ovde biti moguće za 30-40 godina... a tada će mi Nokija N95, Rammstein i ljubazna prodavačica trebati koliko i lanjski sneg. Naravno, optimista, ili u prevodu, neupućen čovek, reći će da grešim u proceni. Oh, do I ? Da vidimo, ako verujemo izjavama političara na vlasti, onda zaista grešim u proceni... jer ima tu finih izjava kao što su "Ulazak u EU do 2008.", "Ukidanje viznog režima do kraja 2008.", "Ukidanje vojnog roka do 2010.", "Povećanje plata od 0.2%, pa je sad umesto 22.324 dinara, prosečna plata 22.366."... Nice, ali šta to znači u praksi. Prvo, "ulazak u EU" je samo fraza koja se koristi kada treba da se poveća cena struje, benzina, vode, uvedu nekakve TV pretplate čime se dodatno opterećuje ionako ograničen budžet... a sve pod parolom "Znate, tako je u Evropi". Alo, zemljače, a evropski standard ? Uostalom, EU je samo savez, zajednica, tvorevina... koja prima one koji su dostigli određen nivo, a ne dobrotvorna organizaciju u koju treba što pre ući, jer će to u momentu da donese životni standard dostojan čoveka u 21. veku. Nema ništa od toga dok se bitne stvari ne reše. Dalje, "ukidanje viznog režima" :), i još jednom :) Ko je lud da nam dozvoli slobodno šetanje po svojoj zemlji, pogotovo dok je standard ovakav kakav je. Pa da se to desi, ostalo bi samo pitanje ko bi ostao zadnji da ugasi svetlo. A pošto će do povećanja standarda mnogo vode proteći, pomenuti scenario je malo verovatan... Gde sam stao ? Ah da, vojska... ukidanje... profesionalizacija... 2010. ? Možda, ali sada imaš izbor... da 7 meseci čistiš lišće i ne vidiš kuću... izložen najgorem mogućem fizičkom i psihičkom maltertiranju... bez mogućnosti da se krećeš i zarađuješ... pokrivajući se ćebadima i noseći uniformu koju je nosilo 100 ljudi pre tebe... sa platom od 300 i kusur dinara mesečno... sa kojom, ako ne piješ i ne pušiš, možeš sebi da priuštiš 2 skromna doručka... ili da 13 meseci izigravaš jeftinu radnu snagu radeći kao perač bapskih gaća, šinter ili čistač ulica... za istu platu... koju ćeš naravno dobiti sa zakašnjenjenm od par meseci... no ako ti je to jedini izvor prihoda... onda nije ni bitno, jer si verovatno već odavno mrtav... naravno, za to vreme ne smeš nigde da radiš, bar ne zvanično... a ako si imao posao, slobodno zaboravi na njega... Uostalom, nek se vojni rok ukine i 2020., ali da se omogući udobno služenje uz nadoknadu koja je dostojna čoveka. Mislim, i jedna Švedska ima obavezan vojni rok, ali vojnici spavaju u klimatizovanim spavaonama, imaju sobe za odmor opremljene televizorima, kompjuterima i plejstejšonom 2, ćebad koju je neko koristio se bacaju čim isti odsluži rok, hrana je kao u hotelu A kategorije, ako ste imali posao, poslodavac ne sme da vas otpusti i mora da vam isplaćuje deo plate dok ste na služenju, i na kraju služenja se dobija 10.000 evra kao nadoknada. Tako da, mlad čovek tamo i ako ne zna kako da krene u životu, može da ode u vojsku, uzme 10.000 ojra i onda sa tim započne neki posao ili časti sebe novim autom, a ovde ? E ovde, može samo da ostane i bez onoga što je imao, jer poslodavac može bez problema da ga otpusti dok je ovaj na služenju i ne mora dinara da mu da... a ako je imao privatno posla i stekao pouzdane klijente, može i na njih da zaboravi, jer niko nije lud da čeka i da mu posao stoji 7 meseci u mestu... A vi kako te ? Ah da, plata... 22.000 dinara u proseku... nije da je nešto, ali može da se preživi... samo ima jedna sitnica... to je zapravo prosečna plata. To znači da jedan deo srećnika u Bg... imaju toliko... veoma mali procenat bogataša (koji inače i čini da prosečna plata izgleda lepo "na oči") ima "platu" sa mnogo nula... a najveći deo stanovništva, pretežno van prestonice ima 12.000-15.000 i to ako imaju sreće. Nego, da, priča nije bila o prosečnoj plati, nego o povećanju iste. To je lepo, ali... s obzirom da je struja poskupela, da je benzin poskupeo, da je TV pretplata poskupela, a nije trebalo da bude uvedena in the first place... imamo li zaista razloga da se radujemo ? Da li imamo perspek... Ah poštar... šta li može da bude... nasledstvo ? Dobio sam na nagradnoj igri ? Izvučen sam slučajnim izborom za besplatno letovanje 10 dana na Sejšelima ? Nope, račun za struju... staviću ga sa strane, ionako ni prethodna tri nisam platio... hteo sam, keve mi, i ne znam šta mi bi kad sam ih potrošio na luksuziranje... kupio sam novu četkicu za zube, pastu, sapun, šampon, posteljinu, brašno, šećer, mp3 plejer za sestrića... Baš sam razmažen, jel da ? Mislim, zubi bez problem mogu da se peru i metlom koju već posedujem, pastu ionako polovina stanovništva ne koristi, a ja sam našao da se pravim pametan, sapun i šampon se lako mogu zameniti svinjskom mašću koju sam mogao dobiti za džabe od kolege koji živi na selu, baš skoro je koknuo svinju Gicku, posteljinu samo snobovi menjaju čim se malo pocepa, pa pobogu 3 končića je sasvim dovoljno da ona može da funkcioniše, a i ne vidiš je, jer je koristiš dok spavaš, pa šta ti smeta i ako je pocepana, brašno i šećer se pretežno koriste za kolače, pa ko bre ima danas za kolače, šta će mi to u kući... a i onaj mp3 plejer... taj izdatak ne mogu sebi da oprostim... pa za prošli rođendan sam mu već dao poklon... mora li to svake godine baš ? E i ja jedem go... Vidi vraga, već je noć... Idem na spavanje... valja mi sutra rano ustati i raditi, jer luksuz mora da se plati...
Ležim, čekam da se muve umore od pikiranja na mene, jer mi od silnog luksuziranja nije ostalo dovoljno za "Raid - ubicu gamadi" i razmišljam ima li išta u ovakvoj Srbiji da valja, da je pozitivno, ima li kakvog uspeha u bilo čemu ? Naravno da ima, Novak Đoković žari i pali teniskim terenima širom sveta, marija Šerifović je pobedila na Evroguz... pardon... Evroviziji, mlada reprezentacija igra u finalu evropskog prvenstva... cool... ali šta zapravo znači za mene ? Ček da vidim, teniser nisam, iako sam svojevremeno bio prvak ulice u bagmintonu bez mrežice, da pevam ne umem, a i niko me nije zvao u mladu fudbalsku reprezentaciju... oh, well... that's it... odoh ja odavde....... hrrrk....... hrrrk...... hrrrk..... Njujork... London... 20Mbit... Nokia N95... Rammstein... Thank You, come again...
Budim se... navlačim farmerke kupljene na popustu i godinu dana stare patike i duks, stavljam u džep Soni Erikson J220 i odlazim u lokalnu prodavnicu. Vidno neraspoložena i pomalo depresivna mlada prodavačica od 40 godina me namršteno pita "Šta hoćeš ?". Suzdržavajući se, odlazim do rafa sa hlebom, neko musavo ciganče pipa svaki koji stigne, valjda traži koji je najmekši, šta li. Čekam da se skloni, a onda zavlačim ruku i vadim jedan koji je bio ispod svih ostalih, jer taj ima najmanje šansi da je bio pipkan. Gledam cene, hmmm... da vidimo čajna 900 dindži, šunka 700 dindži... aha, posebna kobaja 250, uzeću sto grama. Odlazim na kasu da platim, a ista ona prodavačica kaže "E ne mogu se cimam da ti kucam račun, 100 dinara ti je to.". Dolazim kući, pokušavam da uključim klimu, ali kompresor ne može da startuje, što i nije čudno jer napon ne prelazi 170V, a i bolje, svakako sam već ušao u crvenu zonu gde je struja 10 puta skuplja nego u osnovnoj. Palim računar i dok se podiže krekovani XP razmišljam kako bi bilo lepo da se neko smiluje, i da mi omogući makar onaj najslabiji ADSL, pa nek je i po duplo većoj ceni. Sistem se još nije podigao, ali šta drugo očekivati od prastare mrcine koja radi na 1.7Ghz i 256MB RAM-a. Oldazim na sajt svoje opštine i jedva u šumi nalazim potrebne informacije, moram danas da produžim vozačku i ličnu kartu, pa barem pre nego što odem da vidim šta mi sve treba od papira da ne idem dva puta. Aha, treba krštenica, državljanstvo Srbije i Crne Gore... a ? What the f**k ? Pa naravno, ažururano 2005. godine, pa dobro malo toga može da se promeni za 2 godine, šta će neko da se cima da menja to. pa dobro, svakako sam znao da mi ne gine obilaženje barem tri ustanove na šta ću izgubiti ceo dan. Razgledam aranžmane, uskoro će godišnji... ova Bugarska mi deluje primamljivo, mada posle prošlogodišnjeg brčkanja u lavoru... i Ada Ciganlija mi dođe kao turistički centar sveta. Dok sam još ukonektovan, da vidim ima li šta interesantno od koncerata za vikend... Ceca, Jeca, Stoja, Luis, Mile Kitić... baš lep izbor, šteta samo što ih ne slušam... Ah, gle, Scorpions-i... al otkazano. Odlučujem u sekundi da vikend provedem kući. Ups, trebalo bi da se iskonektujem, već sam spucao 300 dingera za telefon. Vreme je za doručak. Izlazim, sedam u svog Opel Rekorda iz 78., koji je srećom kompletno otplaćen.. 500 evra, Miki limaru, na tri rate... i idem ka lokalnoj pekari koliko me noge nose. Da, noge, Opel ponovo nije upalio. Dok klopam užegli burek sa mesom koje nalazim u tragovima, prisećam se onog sna sa početka. To više nije samo san, niti podsvesna želja... to je opsesija. Pobeći odavde, živeti normalno od svog rada, imato dovoljno za pristojan život, godišnje odmore provoditi na čistim i egzotičnim plažama, videti sveta... To će ovde biti moguće za 30-40 godina... a tada će mi Nokija N95, Rammstein i ljubazna prodavačica trebati koliko i lanjski sneg. Naravno, optimista, ili u prevodu, neupućen čovek, reći će da grešim u proceni. Oh, do I ? Da vidimo, ako verujemo izjavama političara na vlasti, onda zaista grešim u proceni... jer ima tu finih izjava kao što su "Ulazak u EU do 2008.", "Ukidanje viznog režima do kraja 2008.", "Ukidanje vojnog roka do 2010.", "Povećanje plata od 0.2%, pa je sad umesto 22.324 dinara, prosečna plata 22.366."... Nice, ali šta to znači u praksi. Prvo, "ulazak u EU" je samo fraza koja se koristi kada treba da se poveća cena struje, benzina, vode, uvedu nekakve TV pretplate čime se dodatno opterećuje ionako ograničen budžet... a sve pod parolom "Znate, tako je u Evropi". Alo, zemljače, a evropski standard ? Uostalom, EU je samo savez, zajednica, tvorevina... koja prima one koji su dostigli određen nivo, a ne dobrotvorna organizaciju u koju treba što pre ući, jer će to u momentu da donese životni standard dostojan čoveka u 21. veku. Nema ništa od toga dok se bitne stvari ne reše. Dalje, "ukidanje viznog režima" :), i još jednom :) Ko je lud da nam dozvoli slobodno šetanje po svojoj zemlji, pogotovo dok je standard ovakav kakav je. Pa da se to desi, ostalo bi samo pitanje ko bi ostao zadnji da ugasi svetlo. A pošto će do povećanja standarda mnogo vode proteći, pomenuti scenario je malo verovatan... Gde sam stao ? Ah da, vojska... ukidanje... profesionalizacija... 2010. ? Možda, ali sada imaš izbor... da 7 meseci čistiš lišće i ne vidiš kuću... izložen najgorem mogućem fizičkom i psihičkom maltertiranju... bez mogućnosti da se krećeš i zarađuješ... pokrivajući se ćebadima i noseći uniformu koju je nosilo 100 ljudi pre tebe... sa platom od 300 i kusur dinara mesečno... sa kojom, ako ne piješ i ne pušiš, možeš sebi da priuštiš 2 skromna doručka... ili da 13 meseci izigravaš jeftinu radnu snagu radeći kao perač bapskih gaća, šinter ili čistač ulica... za istu platu... koju ćeš naravno dobiti sa zakašnjenjenm od par meseci... no ako ti je to jedini izvor prihoda... onda nije ni bitno, jer si verovatno već odavno mrtav... naravno, za to vreme ne smeš nigde da radiš, bar ne zvanično... a ako si imao posao, slobodno zaboravi na njega... Uostalom, nek se vojni rok ukine i 2020., ali da se omogući udobno služenje uz nadoknadu koja je dostojna čoveka. Mislim, i jedna Švedska ima obavezan vojni rok, ali vojnici spavaju u klimatizovanim spavaonama, imaju sobe za odmor opremljene televizorima, kompjuterima i plejstejšonom 2, ćebad koju je neko koristio se bacaju čim isti odsluži rok, hrana je kao u hotelu A kategorije, ako ste imali posao, poslodavac ne sme da vas otpusti i mora da vam isplaćuje deo plate dok ste na služenju, i na kraju služenja se dobija 10.000 evra kao nadoknada. Tako da, mlad čovek tamo i ako ne zna kako da krene u životu, može da ode u vojsku, uzme 10.000 ojra i onda sa tim započne neki posao ili časti sebe novim autom, a ovde ? E ovde, može samo da ostane i bez onoga što je imao, jer poslodavac može bez problema da ga otpusti dok je ovaj na služenju i ne mora dinara da mu da... a ako je imao privatno posla i stekao pouzdane klijente, može i na njih da zaboravi, jer niko nije lud da čeka i da mu posao stoji 7 meseci u mestu... A vi kako te ? Ah da, plata... 22.000 dinara u proseku... nije da je nešto, ali može da se preživi... samo ima jedna sitnica... to je zapravo prosečna plata. To znači da jedan deo srećnika u Bg... imaju toliko... veoma mali procenat bogataša (koji inače i čini da prosečna plata izgleda lepo "na oči") ima "platu" sa mnogo nula... a najveći deo stanovništva, pretežno van prestonice ima 12.000-15.000 i to ako imaju sreće. Nego, da, priča nije bila o prosečnoj plati, nego o povećanju iste. To je lepo, ali... s obzirom da je struja poskupela, da je benzin poskupeo, da je TV pretplata poskupela, a nije trebalo da bude uvedena in the first place... imamo li zaista razloga da se radujemo ? Da li imamo perspek... Ah poštar... šta li može da bude... nasledstvo ? Dobio sam na nagradnoj igri ? Izvučen sam slučajnim izborom za besplatno letovanje 10 dana na Sejšelima ? Nope, račun za struju... staviću ga sa strane, ionako ni prethodna tri nisam platio... hteo sam, keve mi, i ne znam šta mi bi kad sam ih potrošio na luksuziranje... kupio sam novu četkicu za zube, pastu, sapun, šampon, posteljinu, brašno, šećer, mp3 plejer za sestrića... Baš sam razmažen, jel da ? Mislim, zubi bez problem mogu da se peru i metlom koju već posedujem, pastu ionako polovina stanovništva ne koristi, a ja sam našao da se pravim pametan, sapun i šampon se lako mogu zameniti svinjskom mašću koju sam mogao dobiti za džabe od kolege koji živi na selu, baš skoro je koknuo svinju Gicku, posteljinu samo snobovi menjaju čim se malo pocepa, pa pobogu 3 končića je sasvim dovoljno da ona može da funkcioniše, a i ne vidiš je, jer je koristiš dok spavaš, pa šta ti smeta i ako je pocepana, brašno i šećer se pretežno koriste za kolače, pa ko bre ima danas za kolače, šta će mi to u kući... a i onaj mp3 plejer... taj izdatak ne mogu sebi da oprostim... pa za prošli rođendan sam mu već dao poklon... mora li to svake godine baš ? E i ja jedem go... Vidi vraga, već je noć... Idem na spavanje... valja mi sutra rano ustati i raditi, jer luksuz mora da se plati...
Ležim, čekam da se muve umore od pikiranja na mene, jer mi od silnog luksuziranja nije ostalo dovoljno za "Raid - ubicu gamadi" i razmišljam ima li išta u ovakvoj Srbiji da valja, da je pozitivno, ima li kakvog uspeha u bilo čemu ? Naravno da ima, Novak Đoković žari i pali teniskim terenima širom sveta, marija Šerifović je pobedila na Evroguz... pardon... Evroviziji, mlada reprezentacija igra u finalu evropskog prvenstva... cool... ali šta zapravo znači za mene ? Ček da vidim, teniser nisam, iako sam svojevremeno bio prvak ulice u bagmintonu bez mrežice, da pevam ne umem, a i niko me nije zvao u mladu fudbalsku reprezentaciju... oh, well... that's it... odoh ja odavde....... hrrrk....... hrrrk...... hrrrk..... Njujork... London... 20Mbit... Nokia N95... Rammstein... Thank You, come again...
No comments:
Post a Comment