Programer i zlatna ribica

Dugo sam razmišljao kako početak priče o jednom programeru treba da izgleda. Oni su ipak posebna sorta. Da li početi sa "Davno, davno, u galaksiji, daleko, daleko odavde..." ili pak "U nepreglednim nizovima nula i jedinica kosmosa, beše nekoliko nula i jedinica od milošte nazvane programer...", a možda i "A onda su majmuni sišli sa drveta i postali ljudi, a neki od njih i programeri...". Nah, najjednostavnija rešenja su često i najbolja, a stari klasični počeci najupečatljiviji, pa ću se zato ograničiti na "Bio jednom jedan programer...".
Dakle, bio jednom jedan programer. Kakav programer ? Prosečan programer. Imao je svoju skromnu softversku radionicu, zapravo garažu, ali kad si mlad i siromašan često ti čaša najgore brlje od vina ima ukus "Šardonjea", a stara iscepana i znojava košulja miriše na sveže ubrane ruže. Bio je ponosan na nju, i nadao se da mu je upravo ta garaža odskočna daska za budućnost. Nije imao fakultet, ali je zato imao štap za pecanje koji je vrlo često koristio na obližnjem potočiću, odmaravši se od napornog kuckanja po tastaturi. Pecao je tako danima, hvatao kojekakve ribe, a onda ih vraćao u more, zadovoljan jer je spasao još jedan mladi riblji život. Jednog dana, pecajući tako, i pitajući se "Zašto, dođavola, o zašto nisam završio medicinski fakultet, i onda pravio svoje viruse i antiviruse, pa ih puštao na slobodu, a posle lečio zaražene. Pa uspeva sa ribama, zar ne ? A ovako bih barem zarađivao novce.", u jednom trenutku iz dubokog razmišljanja prekinulo ga je trzanje udice. "Ah, još jedan riblji život koji mogu da spasem.", pomislio je i izvukao ribu iz vode. Tek što se spremio da je vrati nazad, riba progovori "Ne bacaj me, ja sam zlatna ribica i ispuniću ti 3 želje". "Kako pobogu zlatna kad si srebrna ?", začudi se programer. "Pa vidiš, ništa na ovom svetu nije savršeno, čak ni "zlatne ribice". Ti si recimo programer, i trebalo bi da znaš da sve na ovom svetu ima bagove. Od gvožđa se svašta da iskovati, ali ono rđa, od drveta se svašta može napraviti, ali ono truli, ljudi su svašta izmislili, ali opet ima onih kojima je dosadno i koji su nezadovoljni, pa i tvoj softver, pun je bagova, i što ih više budeš popravljao, više će se njih pojavljivati. Sve je na svetu zapravo niz nula i jedinica, true ili false, ima ili nema, može ili ne može, hoću ili neću, jin ili jang..." - "Ma dobro, shvatio sam poentu.", prekide je programer i nastavi "Dakle, imam 3 želje i mogu da poželim bilo šta ?". "Da, bilo šta, ali moram da te upozorim. Kao što sam već rekla, sve na ovom svetu ima bagove, pa tako i želje. Šta god da poželiš, ma koliko tebi to savršeno izgledalo, to ne znači da će tako i biti. Svaka želja sa sobom nosi i svoje nusprodukte, svoju "false" stranu.", odgovori ribica. Programer se malo zamislio i shvatio da mu velika moć leži na dohvat ruke, ali nije želeo da brza, već da pažljivo odabere svoje želje. Poneo je ribicu kući sa sobom i smestio je u divnu kofu u uglu njegove garaže. Tu noć nije mogao da spava, samo je razmišljao i razmišljao i razmišljao... Po glavi mu se stalno vrzmalo upozorenje da sve na svetu ima svoje bagove. Negde oko pola pet ujutru, po lokalnom vremenu, konačno mu je sinulo i počeo je da prevrće čuvene programerske dileme "Da li da nulam, ili da jediničarim... ako poželim želju i ona bude imala bag, sigurno ću napraviti neku grešku. Međutim mi programeri radimo tako što prvo eliminišemo mogućnost da dođe do greške... Daaaaa, to je to... poželeću da ništa na ovom svetu nema bagove... a onda ću da poželim 2 želje koje s obzirom da bagovi ne postoje nikako neće moći da budu loše. I što je najbolje, ni moji programi više neće biti bagoviti... Ribice, budi se ! Odlučio sam se, želim da ništa na ovom svetu nema bagove. Da sve bude savršeno...". Ribica, onako sanjiva, samo je upitala programerskim jezikom "Da li si siguran ? Da, Ne ili Odustani.". "Da", mirno odgovori programer, zadovoljno trljajući ruke i čekajući da zlatna ribica zatrepće perajima, izgovori čarobne reči ili otpleše tango... međutim ništa se nije dešavalo. "Pa šta je sad ? Zar ti nisam rekao želju ?", upita programer. "Želja ti je ispunjena. To što si ti očekivao da pucketam prstima ili vrtim kukovima, to ti vidi sa onim ludacima koji su i pisali bajke o zlatnim ribicama. Zaboga, pa ja sam samo riba, nit imam prste, nit imam kukove." - "Dobro, dobro... dakle želja mi je ispunjena.", zadovoljno je konstatovao programer i odmah seo za svoj kompjuter da proveri posledice svoje želje. Nije mogao da veruje svojim očima. Šta god da je napisao, radilo je bez greške. Čak mu ni sintaksne greške više nisu predstavljale problem, šta god da napiše, radilo je. Odlučio je da se malo prošeta, odmori moždane vijuge, kupi hleb i mleko, a onda se vrati u svoju radionicu i napiše softver kakav svet još nije video. Šetao se tako, razmišljajući o tome šta će sve moći sebi da priušti kada bude napisao najsavršeniji program na svetu "Hmmm... dobar auto, kuću pored okeana, veliku softversku kompaniju koja će se nalazati u zgradi sa mnogo spratova...". Razmišljajući tako, skoro da nije ni primetio da je već stigao do lokalne prodavnice. Ušao je mirno i zatražio kilogram hleba, a onda ga je dočekao hladan tuš i reči prodavačice "Gospodine, hleb se više ne proizvodi, kao ni bilo koja druga hrana. Ljudi više nisu gladni.". Pametan kakav jeste, odmah je shvatio da je to produkt njegove želje i zapitao se "Zaboga, šta li sam još pokarambasio ?". Dao se u istraživanje i ubrzo počeo da otkriva sve veće i sve teže posledice njegove želje. Drvna industrija je naprosto stala, jer drvo više nije trulelo, pa je jedan komad nameštaja trajao zauvek. Oruđe od gvožđa se više nije kovalo, lopate su bile večne. Automobilska industrija, građevinska industrija, industrija zabave, filmska industrija... sve je stalo... ljudi su jednostavno bili zadovoljni i ako nemaju auto, bili su zadovoljni i ako nemaju kuću, nije im bila potrebna zabava, jer im nije bilo dosadno čak i kada se ne zabavljaju, nisu gledali ni filmove, jer su bili zadovoljni svojim životima, pa nisu imali potrebe da gledaju tuđe... "A softver ? Šta je sa softverskom industrijom ?" zapitao se i potrčao da kupi najnoviji broj poznatog kompjuterskog časopisa koji se bavi softverom. Postojala je samo jedna strana istog na kojoj je pisalo "Ovo je poslednji broj ovog magazina, jer više ne postoji potreba za softverom. Postojeći softver radi savršeno, a i da ne radi, nije problem, jer se njime više nema šta postići. Ne posotoje nuklearne havarije, pa nema potrebe kontrolisati reaktore, ne postoje sudari, pa nema potrebe kontrolisati semafore, ne postoje komplikovane računske operacije kao što su množenje, deljenje, sabiranje ili oduzimanje, pa nema potrebe koristiti računare... S poštovanjem, redkacija.". "Ovo je košmar !", uzviknu programer i brže bolje otrča kod zlatne ribice, "Želim da se sve vrati na staro, ne pitaj ništa nego ispunjavaj... baš sve kao što je bilo pre nego što sam poželeo želju !" i odmah je seo za računar. Kada je video da polovina njegovih programa ne radi kako treba, laknulo mu je, te je zauzeo udoban položaj, zabacio glavu unazad, a glavu su mu prepunile naizgled nepovezane misli "Sada znam... sada znam tajnu uspeha... imam ključ... bagovi... da, bagovi su ključ svega... bagovi pokreću industriju... bagovi generišu zaradu... bagovi pokreću čoveka... bagovi su blagoslov... bez bagova život ni ne može da postoji... to je to... to je moja sledeća i poslednja želja...", a onda se okrenuo ka ribici i rekao - "Želim da osnujem veliku kompaniju i napišem najbagovitiji softver koji je svet ikada video i koji će videti... ali da taj softver koristi ceo svet... e da, i hoću novo ime, neko zvučno ime... ". Ribica mirno odgovori "Ok, od danas ćeš biti poznat kao Bil Gejts, a naziv softvera i kompanije ostavljam tebi.". Bil se zadovoljno osmehnu i pogleda kroz prozor.

Serbian man in New York

Ustajem, oblačim nove farmerke, patike i duks, stavljam u džep svoju Nokiju N95, i odlazim u prodavnicu na Menhetnu, kupujem namirnice za kuću, kvalitetne, ne gledajući cene, odlazim na kasu gde mi ljubazna kasirka uz osmeh isporučuje račun, uz "Thank You, come again". Dolazim kući, uključujem klimu koja radi savršeno i održava temperaturu u sobi, za struju ne brinem, jer već sam se pretplatio za narednih 6 meseci koliko god da potrošim i to sa popustom pošto dosta trošim. Palim računar, i dok se podiže legalna Vista razmišljam da li da trknem da svoju 10Mbit konekciju zamenim sa 20Mbit koja je na popustu i koštaće me 19.99$ mesečno. Ha, vidi, već se podigao sistem... pa dobro nije ni čudo... dva procesora od po 3Ghz i 4GB RAM-a rade svoje. Odlazim na sajt svoje opštine, ukucavam podatke, i trošim 5 minuta na produženje lične karte i vozačke dozvole, rezervišem kartu za Havaje, prošle godine sam se baš dobro proveo tamo, a bliži se godišnji odmor, gledam šta ima od koncerata u planu za vikend, supruga i ja ih stalno koristimo za opuštanje... da vidimo... Rammstein, Metallica, Scorpions, Linkin park, R.E.M, U2, Enigma, Kraftwerk... ma, odlučiću kasnije... vreme je za doručak. Izlazim, palim svoju novu Tojotu koja će još malo biti otplaćena i odlazim u restoran...
Budim se... navlačim farmerke kupljene na popustu i godinu dana stare patike i duks, stavljam u džep Soni Erikson J220 i odlazim u lokalnu prodavnicu. Vidno neraspoložena i pomalo depresivna mlada prodavačica od 40 godina me namršteno pita "Šta hoćeš ?". Suzdržavajući se, odlazim do rafa sa hlebom, neko musavo ciganče pipa svaki koji stigne, valjda traži koji je najmekši, šta li. Čekam da se skloni, a onda zavlačim ruku i vadim jedan koji je bio ispod svih ostalih, jer taj ima najmanje šansi da je bio pipkan. Gledam cene, hmmm... da vidimo čajna 900 dindži, šunka 700 dindži... aha, posebna kobaja 250, uzeću sto grama. Odlazim na kasu da platim, a ista ona prodavačica kaže "E ne mogu se cimam da ti kucam račun, 100 dinara ti je to.". Dolazim kući, pokušavam da uključim klimu, ali kompresor ne može da startuje, što i nije čudno jer napon ne prelazi 170V, a i bolje, svakako sam već ušao u crvenu zonu gde je struja 10 puta skuplja nego u osnovnoj. Palim računar i dok se podiže krekovani XP razmišljam kako bi bilo lepo da se neko smiluje, i da mi omogući makar onaj najslabiji ADSL, pa nek je i po duplo većoj ceni. Sistem se još nije podigao, ali šta drugo očekivati od prastare mrcine koja radi na 1.7Ghz i 256MB RAM-a. Oldazim na sajt svoje opštine i jedva u šumi nalazim potrebne informacije, moram danas da produžim vozačku i ličnu kartu, pa barem pre nego što odem da vidim šta mi sve treba od papira da ne idem dva puta. Aha, treba krštenica, državljanstvo Srbije i Crne Gore... a ? What the f**k ? Pa naravno, ažururano 2005. godine, pa dobro malo toga može da se promeni za 2 godine, šta će neko da se cima da menja to. pa dobro, svakako sam znao da mi ne gine obilaženje barem tri ustanove na šta ću izgubiti ceo dan. Razgledam aranžmane, uskoro će godišnji... ova Bugarska mi deluje primamljivo, mada posle prošlogodišnjeg brčkanja u lavoru... i Ada Ciganlija mi dođe kao turistički centar sveta. Dok sam još ukonektovan, da vidim ima li šta interesantno od koncerata za vikend... Ceca, Jeca, Stoja, Luis, Mile Kitić... baš lep izbor, šteta samo što ih ne slušam... Ah, gle, Scorpions-i... al otkazano. Odlučujem u sekundi da vikend provedem kući. Ups, trebalo bi da se iskonektujem, već sam spucao 300 dingera za telefon. Vreme je za doručak. Izlazim, sedam u svog Opel Rekorda iz 78., koji je srećom kompletno otplaćen.. 500 evra, Miki limaru, na tri rate... i idem ka lokalnoj pekari koliko me noge nose. Da, noge, Opel ponovo nije upalio. Dok klopam užegli burek sa mesom koje nalazim u tragovima, prisećam se onog sna sa početka. To više nije samo san, niti podsvesna želja... to je opsesija. Pobeći odavde, živeti normalno od svog rada, imato dovoljno za pristojan život, godišnje odmore provoditi na čistim i egzotičnim plažama, videti sveta... To će ovde biti moguće za 30-40 godina... a tada će mi Nokija N95, Rammstein i ljubazna prodavačica trebati koliko i lanjski sneg. Naravno, optimista, ili u prevodu, neupućen čovek, reći će da grešim u proceni. Oh, do I ? Da vidimo, ako verujemo izjavama političara na vlasti, onda zaista grešim u proceni... jer ima tu finih izjava kao što su "Ulazak u EU do 2008.", "Ukidanje viznog režima do kraja 2008.", "Ukidanje vojnog roka do 2010.", "Povećanje plata od 0.2%, pa je sad umesto 22.324 dinara, prosečna plata 22.366."... Nice, ali šta to znači u praksi. Prvo, "ulazak u EU" je samo fraza koja se koristi kada treba da se poveća cena struje, benzina, vode, uvedu nekakve TV pretplate čime se dodatno opterećuje ionako ograničen budžet... a sve pod parolom "Znate, tako je u Evropi". Alo, zemljače, a evropski standard ? Uostalom, EU je samo savez, zajednica, tvorevina... koja prima one koji su dostigli određen nivo, a ne dobrotvorna organizaciju u koju treba što pre ući, jer će to u momentu da donese životni standard dostojan čoveka u 21. veku. Nema ništa od toga dok se bitne stvari ne reše. Dalje, "ukidanje viznog režima" :), i još jednom :) Ko je lud da nam dozvoli slobodno šetanje po svojoj zemlji, pogotovo dok je standard ovakav kakav je. Pa da se to desi, ostalo bi samo pitanje ko bi ostao zadnji da ugasi svetlo. A pošto će do povećanja standarda mnogo vode proteći, pomenuti scenario je malo verovatan... Gde sam stao ? Ah da, vojska... ukidanje... profesionalizacija... 2010. ? Možda, ali sada imaš izbor... da 7 meseci čistiš lišće i ne vidiš kuću... izložen najgorem mogućem fizičkom i psihičkom maltertiranju... bez mogućnosti da se krećeš i zarađuješ... pokrivajući se ćebadima i noseći uniformu koju je nosilo 100 ljudi pre tebe... sa platom od 300 i kusur dinara mesečno... sa kojom, ako ne piješ i ne pušiš, možeš sebi da priuštiš 2 skromna doručka... ili da 13 meseci izigravaš jeftinu radnu snagu radeći kao perač bapskih gaća, šinter ili čistač ulica... za istu platu... koju ćeš naravno dobiti sa zakašnjenjenm od par meseci... no ako ti je to jedini izvor prihoda... onda nije ni bitno, jer si verovatno već odavno mrtav... naravno, za to vreme ne smeš nigde da radiš, bar ne zvanično... a ako si imao posao, slobodno zaboravi na njega... Uostalom, nek se vojni rok ukine i 2020., ali da se omogući udobno služenje uz nadoknadu koja je dostojna čoveka. Mislim, i jedna Švedska ima obavezan vojni rok, ali vojnici spavaju u klimatizovanim spavaonama, imaju sobe za odmor opremljene televizorima, kompjuterima i plejstejšonom 2, ćebad koju je neko koristio se bacaju čim isti odsluži rok, hrana je kao u hotelu A kategorije, ako ste imali posao, poslodavac ne sme da vas otpusti i mora da vam isplaćuje deo plate dok ste na služenju, i na kraju služenja se dobija 10.000 evra kao nadoknada. Tako da, mlad čovek tamo i ako ne zna kako da krene u životu, može da ode u vojsku, uzme 10.000 ojra i onda sa tim započne neki posao ili časti sebe novim autom, a ovde ? E ovde, može samo da ostane i bez onoga što je imao, jer poslodavac može bez problema da ga otpusti dok je ovaj na služenju i ne mora dinara da mu da... a ako je imao privatno posla i stekao pouzdane klijente, može i na njih da zaboravi, jer niko nije lud da čeka i da mu posao stoji 7 meseci u mestu... A vi kako te ? Ah da, plata... 22.000 dinara u proseku... nije da je nešto, ali može da se preživi... samo ima jedna sitnica... to je zapravo prosečna plata. To znači da jedan deo srećnika u Bg... imaju toliko... veoma mali procenat bogataša (koji inače i čini da prosečna plata izgleda lepo "na oči") ima "platu" sa mnogo nula... a najveći deo stanovništva, pretežno van prestonice ima 12.000-15.000 i to ako imaju sreće. Nego, da, priča nije bila o prosečnoj plati, nego o povećanju iste. To je lepo, ali... s obzirom da je struja poskupela, da je benzin poskupeo, da je TV pretplata poskupela, a nije trebalo da bude uvedena in the first place... imamo li zaista razloga da se radujemo ? Da li imamo perspek... Ah poštar... šta li može da bude... nasledstvo ? Dobio sam na nagradnoj igri ? Izvučen sam slučajnim izborom za besplatno letovanje 10 dana na Sejšelima ? Nope, račun za struju... staviću ga sa strane, ionako ni prethodna tri nisam platio... hteo sam, keve mi, i ne znam šta mi bi kad sam ih potrošio na luksuziranje... kupio sam novu četkicu za zube, pastu, sapun, šampon, posteljinu, brašno, šećer, mp3 plejer za sestrića... Baš sam razmažen, jel da ? Mislim, zubi bez problem mogu da se peru i metlom koju već posedujem, pastu ionako polovina stanovništva ne koristi, a ja sam našao da se pravim pametan, sapun i šampon se lako mogu zameniti svinjskom mašću koju sam mogao dobiti za džabe od kolege koji živi na selu, baš skoro je koknuo svinju Gicku, posteljinu samo snobovi menjaju čim se malo pocepa, pa pobogu 3 končića je sasvim dovoljno da ona može da funkcioniše, a i ne vidiš je, jer je koristiš dok spavaš, pa šta ti smeta i ako je pocepana, brašno i šećer se pretežno koriste za kolače, pa ko bre ima danas za kolače, šta će mi to u kući... a i onaj mp3 plejer... taj izdatak ne mogu sebi da oprostim... pa za prošli rođendan sam mu već dao poklon... mora li to svake godine baš ? E i ja jedem go... Vidi vraga, već je noć... Idem na spavanje... valja mi sutra rano ustati i raditi, jer luksuz mora da se plati...
Ležim, čekam da se muve umore od pikiranja na mene, jer mi od silnog luksuziranja nije ostalo dovoljno za "Raid - ubicu gamadi" i razmišljam ima li išta u ovakvoj Srbiji da valja, da je pozitivno, ima li kakvog uspeha u bilo čemu ? Naravno da ima, Novak Đoković žari i pali teniskim terenima širom sveta, marija Šerifović je pobedila na Evroguz... pardon... Evroviziji, mlada reprezentacija igra u finalu evropskog prvenstva... cool... ali šta zapravo znači za mene ? Ček da vidim, teniser nisam, iako sam svojevremeno bio prvak ulice u bagmintonu bez mrežice, da pevam ne umem, a i niko me nije zvao u mladu fudbalsku reprezentaciju... oh, well... that's it... odoh ja odavde....... hrrrk....... hrrrk...... hrrrk..... Njujork... London... 20Mbit... Nokia N95... Rammstein... Thank You, come again...

Nekad, sad i zauvek...

Ljudi često u konverzaciji sa prijateljima, najčešće na slavama, kada krenu da trebe dnevnu politiku i kukaju na lošu finansijsku situaciju, upotrebe opasku "Stara dobra vremena" uz obavezan uzdah koji bi valjda trebao da dočara žal za nekim prošlim vremenima, kada je sve nekako bilo bolje. Oni svakako nisu izuzetak, svi kukaju... neki za školskim danima, neko za detinjstvom, neki za vojničkim dogodovštinama iz bivše nam JNA, a neki pak za kreditima kojima se kupovalo sve, od igle do lokomotive, nijednog trenutka ne pomislivši "Miša mu ošišanog, a otkud tol'ke pare kad ništa ne radim ?"...
Ni mi "old skul" kompjuteraši nismo izuzetak. Mi žalimo za vremenima kada kompjuteri nisu imali brazilska imena u kojima se pominju majka, otac, baba, deda i pastorak (Pentium čet'ri na dva ghz s' jedan GB RAM-a), već su se zvali jednostavno "Commodore 64" ili "Amiga 500", kada igre nisu bile industrija, već su se pravile sa ljubavlju (ne iz Rusije), i kada nije bilo pitanje "Da li možeš da je pokreneš i koliko si FPS (furam po sekundi) postigao ?", nego "Do kog si nivoa stigao ?", kada Žarko Radosavljević nije bio kompjuterski mag, već pevaljka, kada se znalo ko pije, a pogotovo ko plaća. Da li je svo to žaljenje opravdano ? Ne bih znao kasti, ali jedno je sigurno, bilo je neuporedivo lakše. Sure, obični ljudi su nas smatrali geekovima i krstili se levom nogom kad nas vide na ulici, devojke nas zaobilazile kao Šumaher Montoju, a lokalne proročice obeležavale sa ne jednom već tri šestice, no možda je upravo to bilo ono što našoj sorti i treba, život u skladu sa nulama i jedinicama bez nepotrebnog mešanja sa strane.
Zapravo, tek sad iz ove perspektive, kada su računari u kućama postali masovna pojava, a internet globalno selo, vidim koliki je to bio blagoslov. Tada vlasnici računara nisu bili toliko razmaženi da smatraju da je svaki kompjuteraš sa dužim stažom za tastaturom dužan da mu rešava misteriju nestale ikonice u roku od odmah uz duhovitu opasku "Pare nisu problem. Para nema", a navijači su se sa neistomišljenicima obračunavali po stadionima, a ne po internet forumima. Jednom prilikom sam u svom omiljenom časopisu koji ima veze sa svetom, a još više sa kompjuterima, pročitao rečenicu koja je glasila nešto kao "Nekada je malo ljudi posedovalo kompjuter, ali su znali dosta o njemu, dok danas mnogo ljudi poseduje kompjutere, ali o njima ne znaju gotovo ništa...". Ta rečenica je iz nekog razloga ostala urezana u mom sećanju, ali sam tek od skora shvatio njenu pravu težinu. Ne, nisam od onih koji smatraju da kompjutere trebaju da poseduju samo odabrani, niti mislim da je omasovljenje računara po kućama loša stvar, naprotiv, ali jesam od onih koji smatraju da ako želiš da koristiš računar, moraš da naučiš osnove. U stvari i ne moraš, ali ako si lamer, onda budi lamer za sebe i ne guraj nos tamo gde mu nije mesto. Da se razumemo, lamer u ovom kontekstu nije uvreda, već ta reč ima jasnu i preciznu definiciju. To je čovek koga ne zanima kako nešto radi, već mu je samo bitno da to nešto radi i ja protiv toga nemam ništa, mislim ne moraš nužno da znaš išta o automobilu i saobraćaju da bi se njime vozio, tu je recimo gradski prevoz, taxi, a ako imaš keša, uvek možeš da kupiš auto i platiš ličnog šofera koji će da te vozika i održava isti taj automobil. Ali, ako hoćeš da ti lično voziš automobil i budeš učesnik u saobraćaju, moraš da naučiš saobraćajne znake, a poželjno je i barem glavne delove automobila, u suprotnom si opasan i po sebe i po okolinu. Gotovo svaki ponosni vlasnik istog ume da zameni svećice, promeni ulje, sipa benzin... e pa tako treba da bude i u kompjuterskom svetu. Gospodo, došli ste na našu teritoriju, i ako želite tu i da ostanete, e pa izvin'te, ali moraćete da naučite da "menjate svećice" i "sipate benzin" i shvatite da frikin' kompjuter ne može da radi ako mu pobrišete sistemske fajlove i zamenite ih Cecinim megahitovima bez obzira što pominju temperaturu matične ploče (trideset devet sa dva), da programi mogu da se pokrenu čak i ako nemaju izvučenu ikonicu na desktopu, da ne postoji prazan divx disk, da ne možete preneti kompjuteru virus ako kinete, da "Y" nije ćirilično "U", a "X" ćirilično "H", da mp3 nije napravljensamo zato da biste u njega ugurali Mileta "kraljicu troroara" Kitića, kao i da niste gejmer ako niste probali ili barem čuli za Elitu, Civilization, Pacmana... ili ne znate ko su Vojvoda Nukem, Lara Kroft ili Gajbraš Tripvud...
Takođe, morate utuviti u glavu da niste ekspert za Word ako ste naučili da koristite wordart, niti vrsan poznavalac Photoshopa ako umete da kropujete sliku, a niste vala ni programer ako napravite "Hello World". Prestanite da smarate vaše prijatelje da vam po deset puta u mesec dana reinstaliraju Windows za džabe, jer bez obzira na ljubazan osmeh i pažljivo osmišljen odgovor "Nema problema komšo", psovaće vam sve živo, a to svakako ne želite. Ne želim da tehnička podrška internet provajdera bude neljubazna prema meni, jer je vas deset lamera zvalo pre mene da pita zašto nema konekciju, a niste ni priključili modem. Neću da me prodavac hardvera uplašeno gleda kada želim da mu postavim neko pitanje, jer ga je neko od vas pre mene ispresecao pitanjima tipa "Zašto ste mi prodali neispravan kompjuter ? Eno moj komšija čim ga upali ima na ekranu sliku Lepe Brene, a ja sam ga palio i gasio sto puta, i ništa, samo neka planinčuga".
Ali dobro, dosta o o njima, nisu oni najgori... takvi i neće imati preveliki uticaj na vaš život, osim ako im to ne dopustite. Kada vas cimaju na ulici da im "samo nešto pogledate oko kompjutera", rečenice tipa "Žurim kući, izgore mi mleko" ili "Samo tetki da odnesem lek, pa ću da navratim" gotovo uvek prolaze. A ako vas nekim čudom i navuku da im odete u kuću, samo im naplatite 20 evra po satu, i neće vas više cimati za svakakvu glupost, garantujem. A i ako vas budu zvali, eto finog novog izvora prihoda. Ali kao što rekoh, nisu oni najgori, lamera ima svuda... pa tako i među poslodavcima, državnim službenicima, pa i vašim prijateljima, a kod njih bolesna tetka prolazi isto kao i kod nemaca u Balkan Express-u, što znači, snaći će se i bez tebe. Sigurno ste više puta naletali na takve poslodavce... to su oni što radnike koji rade na kompjuteru zovu programeri (pa makar taj samo skidao mejlove u firmi) ili kompjuteristi... samo još čekam da počnu da nas zovu "računardžije", pa nije teško u budućnosti zamisliti rečenice tipa "Evo saću dam onom mom računardžiji da mi iskucka to" ili "Moja firma ima najbolju računardžijsku
službu u Jevropi, baš sam je jučio opremijo sa sve Pentijum četvorkama i napunio ramovima, mada ja idalje mislim da ramovi služe za slike". To su takođe oni što misle da ako se
"razumete u računare", to po defaultu znači da umete da koristite sve programe koji se mogu instalirati na jedan kompjuter, pa uopšte nije čudno ako u CV-u navedete da poznajete rad na računaru, sutra dobijete zadatak da izdizajnirate i odštampate bilbord ili napišete program za vođenje finansija, ili čak isprojektujete kuću da može žena da vidi gde će da turi cveće, jer pobogu ne ide filadendron uz žute zidove, a očekivali ste da se iza naziva radnog mesta "system administrator" krije održavanje računara, ha ? Ali, dobro, možda vi niste programer, sys admin, niti net admin, već običan prostodušni dizajner, koji je samo želeo da svoj osećaj za lepo, umetnički duh i odlično poznavanje Photoshop-a unovči. E u tom slučaju, budite spremni da vas
posle mesec dana izgubljenijh na kristalisanje koncepcije, kombinovanje boja, fino obrađivanje elemenata i konačno brušenje i uklapanje svega toga u kompaktnu celinu, dočeka hladan tuš u vidu rečenice "Jel bato, a jel mogu da slova da budu žuta, znaš slažu mi se uz majicu ?". Ah da, i šta god da radite, gotovo sigurno će vam jedno od zaduženja biti odlazak po burek i kifle, jer kako pobogu očekujete da vam neko da platu za sedenje pred računarom, ne ide. Sad se verovatno pitate "A gde se tu uklapaju državni službenici ?" i kako oni nekome smetaju ako su lameri. E pa gospodo, onda sasvim sigurno niste imali prilike da završavate bilo kakve "komplikovane" birokratske procese kao što su produženje lične karte ili vozačke dozvole, vađenje državljanstva, ili pak prijava na birou rada. Ako baš morate, nemojte leti. Sasvim je uobičajena situacija da sistem jednostavno pukne, jer je neko mislio da je dobra ideja zaštiti kućište od radoznalih pogleda, tako što će ga smestiti u ormarče dimenzija ne mnogo većih od samog kućišta, kao i da temperatura procesora od 120 stepeni i nije neka temperatura, pa mašina je to, šta ona zna šta je 120 stepeni. Naravno, onda se čeka neki lik koga nazivaju serviserom, a u praksi je verovatno u pitanju neko ko je sveže izašao sa faksa, o kompjuteru zna iz knjiga, a na posao ga je doveo kum brata očevog pašenoga. Ajde i to, ali isti taj serviser, koji sasvim sigurno vodi mrtvu trku sa tetkicom kada je u pitanju pređena kilometraža, čeka se i kod takvih stvari kao što su nestala ikonica sa desktopa (što se po defaultu kod "šalteruša" TM smatra obrisanim programom), upalio se screensaver, ili ne daj bože komp prešao u sleep mod, a i da ne pričamo o strahotama tipa poruke "Antivirus updated.". U takvim slučajevima, obučene šalteruše se ne daju iznenaditi, nego naglo sklanjaju ruke sa tastature, lagano se udaljavaju od računara ne sklanjajući izbečeni pogled sa ekrana (valjda za slučaj da se ne desi nešto nepredviđeno što se mora saopštiti iskusnom serviseru), podižu slušalicu i tihim glasom, valjda da ne uznemire računar, pozivaju pomoć "E Mico, opet se ovaj kompijutor nešto zabenavio, ajde pošalji nekog servisrea, al vidi da dođe onaj novi, mali, slatki, fini, a ne onaj matori... hihihi... ma ne, pa ja imam muuuuža... hihihi...". Ah radosti za klijente, em nas ima jedno stotinak u redu, e može da se pravi žurka dok mali, fini ne stigne, za nekih 3-4 sata. No, šta je sa prijateljima ? Pa šta će biti.
Snašli se ljudi, nagovorili roditelje da im kupe računar, jer treba im za školu... a usput može i da se sluša muzika, mogu da se gledaju filmovi, a i poneka igra dobro dođe, a što da ne i malo pornografije... usput, da, naravno. S obzirom da ih ništa osim tih pomenutih stvarčica ne interesuje, neće odmaći dalje od dvoklika mišem i surfovanja po "naked celebrities" sajtovima, pa kad nešto zeznu, a nemaju keša za servisera, ne mari... hej, pa imaju vas za prijatelja, a vama je instalacija Windowsa, čišćenje virusa i povraćaj izgubljenih fajlova praktično kao stolaru kucanje eksera... očas ćete vi to... a i kako ne odvojiti to "malo" vremena za prijatelje. Odbijte ih jednom i eto bede na vrat... cela čaršija ima da bruji o tome kako ste loš prijatelj... imaš, a ne daš... znaš, a nećeš da kažeš... Oduvek sam mislio da prijatelji služe da popiješ pivo sa njima, ali izgleda da je najnoviji trend "define:prijatelj Prijatelj is your best home tool, and it comes for free.".
No, sve to je donekle i podnošljivo, pogotovo ako si čovek sa čeličnim živcima, ali ima jedna osoba koja jednom kompjuterašu može dušu da izvadi, polije je benzinom, zapali, proguta, i natera vas da se kajete što je niste prodali đavolu dok je bilo vreme. To je stvorenje od milošte nazvano supruga. Ako se tu zeznete, poslodavci lameri i državni službenici, takođe lameri, će vam se činiti kao bezazleni ranjeni bambi. No srećom, pametni ljudi su osmislili veoma dobar test koji funkcioniše na svim platformama. Jednostavno, pustite Civilization i pokažite potencijalnoj supruzi ekran vašeg monitora. Ukoliko pita "Kakve su to čikice što se šetaju gore dole ?", do yourself a favour... just kill the bitch.

Pozdrav...

Evo reših i ja, na nagovor svog dobrog prijatelja, mada sam i sam shvatio da mi treba nekakav ventil, da se bacim u mutne blogerske vode. Šta možete očekivati od ovog bloga ? Ništa pametno, uglavnom. Planiram da tu postujem neke svoje kolumne, koje sam se napržio da pišem, ne znam ni sam iz kog razloga, kao i neka dešavanja iz neposrednog okruženja, da kukam, cičim i jadikujem... i tako :)